beats by dre cheap

INTERVIJU NEDJELJE WWW.BALKAN-HANDBALL.COM

Sjajna klupska godina je iza njega. Kao predvodnik srpsko-crnogorske kolonije u Segedinu, posle 11 godina je vratio titulu šampiona Mađarske u ovu rukometnu sredinu. Pobednički niz je nastavljen sjajnim partijama u Ligi šampiona, koje pokazuju da Pik Seged izrasta u jedan od najboljih klubova današnjice. Danijel Anđelković(29), "Profesor", kako ga od milja i od istine zovu navijači i saigrači, i dalje želi da pobeđuje u ekipi koja po njegovim rečima predstavlja "najbolje inostranstvo" za igrače sa ovih prostora. Reprezentacija je tužna priča, ali počev od narednih kvalifikacija, "Deni" će pokušati sve, da sa svojom i generacijom koja dolazi, razbije skepsu domaće rukometne javnosti. O tome i mnogo ćemu drugom...

Prošla je prva polusezona u mađarskom šampionatu. Sve se svodi na Segedin i Vesprem. Jel’ ti dosadno?

- Kada sam dolazio u Mađarsku, znao sam šta me čeka. Vesprem, Segedin i Dunafer. Bili smo stalno drugi od 1996, kada su poslednji put uzeli titulu. Postojala je velika želja da se skine Vesprem. Drugi motiv mi je bila Liga šampiona, jer te godine kada sam došao, Mađarska je dobila drugu ekipu u LŠ.

Sudeći po rezultatima utakmica u prvenstvu, one se mogu nazvati lakšim treninzima?

- Baš tako. Jedino se izdvajaju utakmice sa Vespremom i eventualno Dunaferom.

Kako onda u takvoj situaciji držati formu ekipe, ozbiljnost u radu, motivisanost?

- To je više pitanje za trenera. Teško je trenirati dva puta dnevno, držati ekipu na visokom nivou. Međutim, Uprava nam stalno daje zadatak da se mora pobediti više od 10,12 razlike, tako da sam sebe teraš da igraš. Ipak, samo prave utakmice su pravi izazovi.

Segedin je blizu granice. Da li se oseća inostranstvo?

- Ovo je najbolje inostranstvo koje postoji. Pre Mađarske, bio sam godinu dana u Švedskoj. Došao sam u zemlju jednom sa reprezentacijom, za novu godinu sam imao par dana i onda tek u junu. Ovde kao da sam kod kuće. Beograd je na 220 km, Subotica na 40 km. Bliže mi je Beograd nego Nišu.

Pik Seged je poznat kao srpsko-crnogorska kolonija. Kakva je atmosfera u ekipi? Jel’ postoji animozitet Mađara, budući da ste u većini?

- U početku nisu bili previše srećni, jer mi stalno govorimo na srpskom. I Matke(Vladan Matić) i Vanja Banković(kondicioni trener) i rezervni trener golmana, svi pričamo na našem jeziku. Navikli su se. Sada su i oni naučili neke osnovne reči na srpskom. Nama je teško da pričamo mađarski, jer nas ima puno.

Ne pričaš mađarski?

- Za laku konverzaciju, neko osnovno sporazumevanje, nije problem. Ali neka ozbiljnija priča, za TV recimo, nisam baš najbolji.

Od kada je Vladan Matić sa terena prešao na klupu, evidentan je napredak. Uzeli ste titulu, nepobedivi ste u Evropi. Šta je to doneo Matić?

- Igrao je sa nama i kao igrač je jako dobro poznavao ekipu sa kojom je igrao. Dao je veću slobodu igračima u igri, određuje neke specijalne zadatke u zavisnosti od protivnika. Tu je i Banković, koji dosta doprinosi uspehu. Oni su odličan par.

U intervjuu za Balkan-Handball, Vladan Matić je izjavio da bilo gde da radi, uvek bi voleo da ima Bankovića kao desnu ruku i tebe za kapitena, „suvo zlato“. Nema sumnje, miljenik si navijača. Kako se živi sa tom popularnošću u sredini kao što je Segedin?

- Segedin nije mali grad, ima 180 hiljada stanovnika. Od sportova imaju vaterpolo i žensku košarku. Rukomet je u celoj Mađarskoj jako popularan sport. I muški i ženski klubovi su jako dobri u Evropi, a i reprezentacije postižu ozbiljne rezultate na tom međunarodnom planu. Rukomet je posle fudbala, sport „broj 2“. Tako je i ovde u gradu. Ljudi te prepoznaju na ulici. U banci ne moraš da čekaš u redu. Ima i onih koji hoće da pitaju zašto nisi igrao dobro ili nešto drugo. To može nekada da smeta, ali se navikneš tokom vremena.

Kako se proslavila titula u Segedinu? Koliko je trajalo slavlje?

- Slavilo se poprilično dugo, od pet do sedam dana)smeh). Stalno smo imali neke prijeme i večere, opština, sponzori, pa televizije. Ovde su ljudi plakali, ne možeš da veruješ. Kada kod nas kažeš navijač, to je nešto sasvim drugo. Ovde ljudi imaju svoje firme, a onda popodne u halu dolaze u dresovima, sa suprugama, majkama, decom. Kada smo osvojili titulu, ljudi od 50 godina su bili na ogradi i plakali govoreći „Hvala vam što ste nam ovo dali“. Srce im kuca za klub.

Imaš nadimak „Profesor“? Kako i kada si stekao tu titulu?

- To su Ratko(Nikolić) i Šara(Šarić) krenuli još u Sintelonu kroz šalu da me zovu, a onda je to došlo do Puljeza pre dve godine, pa je on krenuo. U početku su Mađari to ozbiljno shvatili, pa sam dobijao pitanje, kakve sam to škole završio i tako(smeh).

Imate 100% učinak u Ligi šampiona. Verovatno je sada ogromna euforija u Segedinu i svi očekuju nastavak pobedničkog niza. Šta ti očekuješ? Da li je polufinale realno?

- Što se tiče prve faze, nismo imali baš neku pretešku grupu.

Ipak, onakvo demoliranje domaćina(Gorenje - Seged 17:29), Velenje ne pamti?

- Igrali smo kvalitetno. Što je najvažnije svih 14 igrača. Tek od februara očekujem da krenu te ozbiljnije utakmice i da stvarno vidimo gde smo. Lično, radovaću se svakom bodu koji budemo osvojili. Verujem da možemo pobediti sve kod kuće. Mislim da smo dovoljno kvalitetni da uz našu fantastičnu publiku i atmosferu koja je neverovatna, pobedimo sve. Naša hala nije velika, 2500 mesta, ali je zato atmosfera neopisiva.

Te tri domaće pobede, dovoljne su već za drugo mesto?

- Pa dobro, prvo mesto je ono čemu teže sve ekipe. Samo prvi ide dalje. Svakom bodu treba da se radujemo.

Posle 11 godina ste vratili titulu u Segedin. U tih 11 sezona, uvek je prvi favorit bio „Foteks“. Ko je sada favorit?

- To ti je kao Zvezda i Partizan. Nikada se ne zna. Ми смо kiksnuli u Debrecinu i sada imamo dva boda manje, na početku te zajedničke lige, budući da smo u prvom delu sezone bili podeljeni u dve grupe. Ako ih ne pobedimo u Vespremu, vrlo verovatno je da će oni imati prednost domaćeg terena u plej ofu. To ne mora ništa da znači. Mi smo borci, pobednički mentalitet je prisutan u ekipi i takav nam je mentalni sklop da se ne predajemo. Matke dobro priprema svaku utakmicu i mislim da su šanse podjednake.

Četiri godine si u Mađarskoj. Da li osećaš da ti treba promena? Možda neka jača liga, drugi izazovi, s obzirom da je titula konaćno osvojena?

- Iz godine u godinu, klub ima ambiciju da pravi sve više i više. Do 2010. godine postoji plan i program koji su ljudi iz kluba zacrtali. Kada sam ja došao ovde, bila su dva–tri stranca, a sada imamo tri Rumuna, nas je osmoro. Imamo i kondicionog trenera, profesionalnog fizioterapeuta, trenera golmana. Klub je iz godine u godinu sve organizovaniji. Iz Segedina bih otišao, ali samo ako se radi o dobrom klubu. Ima mnogo stvari zbog kojih sam ovde. Pre svega, ostajem zbog sportskog motiva. Blizu sam kuće. ima nas 8-9, družimo se stalno. Kao da sam u Srbiji. Nemam problem sa socijalnim životom.

„Obični ljudi“ često pogrešno doživljavaju život profesionalnih sportista. Svedok sam da većina njih odbrojava dane do zimske pauze i dolaska kući.

- E, sad kada bih ti rekao da svaki vikend mogu da idem kući. Ovde je najduže gostovanje na tri sata od Segedina. Ako igramo u šest sati, završavamo u osam. Ja sam u 23h u Segedinu, a u dva posle ponoći u Beogradu. Nekad odem do Subotice, na burek i da pročitam novine, pa se vratim na trening. Nemam problem nostalgije.

Iskreno, da li misliš da je tvoja cena na tržištu limitirana, činjenicom da je naša reprezentacija propustila već dva velika međunarodna takmičenja? Jel’ to hendikep?

- Pa, sada ne! Da imam 22, 23 godine, i da zaslužujem da igram za reprezentaciju, a da ne igram, onda bih bio hendikepiran. Ovo je ekipni sport. Ako dvojica, trojica vrede, onda to ništa ne znači, budući da nas ima 14. Od 2004. godine igram u reprezentaciji, tako da sam ime već stekao i tu, a i igranjem za svoj klub u Evropi. Mislim da ne bi uticalo na moju cenu i da igramo u Norvešku, i da igram dobro tamo. Ozbiljni klubovi imaju ozbiljne skaute. Niko ne ostaje nezapažen.

U kojoj je fazi tvoja karijera? U kom segmentu još možeš da napreduješ?

- U detaljima, pre svega u glavi, manje sa telom. Šta sam uradio u smislu kretnji, organizacije, to je to. Sa glavom se mogu popraviti stvari. Zadovoljan sam kako sam igrao čitave ove kalendarske godine, ali te uvek taj sporski motiv tera da radiš dalje. Na svakom treningu dajem 100%. I dalje nema jutra, kada kažem „ne mogu“, kada slabije odtreniram. Dok god budem tako mogao da radim, biću na terenu. Kada ne budem mogao, neću više igrati.

Prvi put si u reprezentaciju ušao na Mediteranskim igrama 2001. godine, a zatim si proživeo i Sloveniju 2004, Tunis 2005. godine, posle koga smo za trenutak poverovali da smo na pravom putu, zatim Švajcarsku, totalni krah. Sada proživljavaš i ovaj period, kada nas nigde nema. Kakva su ti osećanja?

- Tužan sam zbog svega, pravo da ti kažem. Nikada nisam imao dilemu, da li da dođem i da igram za reprezentaciju. Uvek sam stizao kada su me zvali, uvek igrao najbolje što mogu. Tako sam vaspitavan od kada sam počeo da se bavim rukometom, od najranijih selekcija. To mi sve jako teško pada. Imamo dobre igrače, kvalitetnu ekipu. Žao mi je što se ne takmičimo. Mislim da bi mogli mnogo da pokažemo.

Da li je bilo ponude od Mađara da igraš za njih?

- Oni to tako, s vremena na vreme, ali sam im odmah stavio do znanja da me to ne interesuje. U redu pasoš, da bih klubu pomogao zbog stranaca, ali reprezentacija, ne! Još bi za tako nešto trebao da čekam dve-tri godine u ovom stadijumu karijere. Ne.

Kako ti se čini srpska reprezentacija danas? Kakva nam je budućnost?

- Moramo mnogo da radimo. Mnogo više nego drugi. Mi nismo na nuli, već u podrumu, u blatu, tako da moramo povući mnogo više da bismo vratili kola na neki put. Mnogo više nego Rumuni i neki drugi, koji ne igraju sada u Norveškoj. Imamo mlade igrače koji su kvalitetni. Šešuma i Vujina pratim, imaju veliki potencijal. Za Nenadića sam čitao kod tebe na sajtu, da se oporavio i da dobro igra. Imamo dobre igrače, mlade igrače, koji trebaju da stasavaju uz nas starije. Oni mogu da igraju, ali ne mogu da nose igru. Sve dok ne odemo na neko veliko takmičenje, možemo samo da pričamo. Imamo nekoliko vrhunskih igrača u evropskim okvirima.

U kvalifikacijama nas čekaju Farani i Izrael?

- Mislim da ćemo to rutinski odraditi. Nećemo se opustiti. Moramo najbolje da iskoristimo to vreme što je pred nama, tih 20 dana, jer mi se čini da još u martu imamo jedno okupljanje i onda sledi jun. Ostaje nam da molimo Boga da ne izvučemo nekog teškog rivala, kao Island.

Pratiš li našu Superligu?

- Kvalitet rukometa nije na visokom nivou. Drago mi je da je moja Kolubara na prvom mestu i zbog toga sve više i više pratim. Kad odem kući u Lazarevac, raspitujem se, idem na treninge. Srećan sam što su se stekli uslovi. Kada sam ja bio, igrali smo drugu ligu i borili za opstanak. Dosta kvalitetnih igrača je poteklo iz Lazarevca. Krenulo je, grad živi za klub i postoje finansijski uslovi da taj klub napreduje.

Evropsko prvenstvo u Norveškoj? Ko po tebi ima najveće šanse da dođe do zlata?

- Mogu samo da nagađam, jer ne znam u kojim će sastavima da krenu te pripremne utakmice. Mislim da su Švedi spremni za dobar rezultat, Nisu učestvovali na nekolko takmičenja, a imaju odličnu ekipu. Šest igrača im igra u Kilu, ostali su po jakim klubovima i njih bih stavio kao jedne od pikova za medalju. Španci su jako neugodni. U zavisnosti od sastava, mogu da jure sam vrh.

Kao primer jednog pravog sportiste, možeš li uputiti neku poruku za klince koji kreću u sport i sanjaju da postanu veliki igrači?

- Potrebno je da se voli sport i lopta, da se sluša. Mladi ljudi koji počinju da se bave sportom treba da se trude da što više upijaju. Treba slušati i gledati. Tako sam i ja, stalno slušao, gledao. U to vreme je u Lazarevcu bila odbojka u prvoj ligi i ja sam često odlazio i tražio savete i od trenera odbojkaša. Bio sam klinac i sve me je zanimalo. Četiri trenera koji su najviše uticala na moj razvoj su Jokanović, Đukić, Vujović i Ivić. Stalno sam slušao, neke savete čak i zapisivao, da ih ne bi zaboravio. Treba uvek da se traži informacija i da se razmišlja, zašto je to tako? Naravno, trening, samo trening. U ovo vreme, kada na ulici ima svega, sport je „broj jedan“, čemu treba da se okrenu mladi ljudi. Zemlja nam ne stoji, kako stoje druge zemlje, tako da je sport jedan od izlaza.

Pratiš li Balkan-Handball.com?

- Pratim od kada su mi rekli za sajt pre 4-5 meseci. Drago mi je da se piše o rukometu i da to ljudi čitaju, iako nam rukomet nije na nekim granama. Kada me interesuje rukomet, onda prvo upalim Balkan-Handball, da vidim šta ima novo, a zatim idem na sajt Lige šampiona.

Lepo poređenje i redosled. Hvala Deni na odvojenom vremenu i puno sreće u nastavku sezone.

SkOla RuKoMeTa ViSoKo
http://skolarukometavisoko.blogger.ba
19/12/2007 21:47